Мишко Рус

Пребирајући и преслажући књиге у својој скромној библиотеци, наиђох и на један линк који повезује њемачког генерала Мелентина (Friedrich Wilhelm von Mellenthin) и Михаила Мрдовића.

Михаило Мрдовић?!

Да, у Будви је живио Михаило Мрдовић, познат по надимку Мишко Рус. Понекад би га дјеца звала, ругајући му се и Мишко Пишингер. А и он би, иако у годинама, користио дјечје шале и надимке према особама које је боље познавао.

О њему се и није много знало а мало кога је и интересовало да сазна. Ни данас не знам кад је рођен нити кога је имао. И да ли је икога имао.

Омањи, здепаст, округлог лица, неодређених година, са просједом врло ријетком брадом старом неколико дана, увијек у дугом зимском капуту и качкету. И напола исплаженим језиком.

Није се дружио ни са ким, није залазио нигдје, а увијек га је било на улицама Старог града.

Говорио је крештавим гласом човјека којем је мутација гласа прекинута средином пубертета. И често је понављао ријечи, односно реченице.

Био је неуобичајена појава, па самим тим је и зарадио неколико надимака и описа али се све то сводило на: Мишко луди, швагнути, опичени, и ….. тек понеко “болећивији” описао би га са: болестан.   

Прича која је колала Будвом о њему била је врло штура. Углавном се сводила на то да су му родитељи били веома угледни. Отац судија или предсједник цетињског суда, а мајка Рускиња (вјероватно по њој и оно Рус), по некима врхунска балерина, а по другима учитељица. Наравно увијек уз додатак “врхунска” да би се нагласио његов социјални пад. За Мишка су говорили да је био жељено дијете које је у дјетињству преживјело упалу мозга, остало хендикепирано и без оба родитеља.

Гледајући са ове дистанце, закључујем да је у неким сређенијим друштвима и са друштвено одговорнијим грађанима, Мишко могао да живи достојнијим животом па чак уз  малу помоћ и самостално.

Али…….. “ђао не оре и не копа но гледа како ће чељадету сломит врат”.

Колико знам, о њему су се, као и о доста њих којима је помоћ била потребна, бринуле часне сестре, настањене у кући у Старом граду.  Код њих је, у у мемљивом ћошку који се налазио изнад садашње прехрамбене продавнице на Тргу пјесника, спавао на мадрацима, у соби која је служила за рибање и прање веша, а тамо су му доносиле и  скромне оброке и пресвлаку. И поред социјалне државе и земље најсоцијалнијих становника на земаљском шару, био је препуштен сам себи и њиховој милости.

Нијесам пратио његов живот нити је он мене интересовао, но, ми смо успоставили контакт у продавници бр. 8, некадашњег “Јадрана”, познатој као Рибарница, гдје сам радио.

Можда је и прије био открио алкохол и његово краткотрајно дејство на осјећај напуштености и усамљености, али ја сам тек у то вријеме дознао да је почео да пије и да је пуно пио.

Да је препуно пио. 

Кад је то себи могао приуштити.

Све више и више је бивао запуштен. Све рјеђе и рјеђе је одржавао хигијену.

На крају је постао потпуно запуштен, прљав и ширећи неподношљив задах, од себе одбијао и оне ријетке који су му се хтјели јавити.

И “ђао га научи” да су Рубинови чокањчићи најјефтинији у Рибарници. Разлог томе је био у чињеници што уобичајена клијентела Рибарнице није куповала чокањчиће, те је једна стара залиха тамо стајала годинама. А динар ка’ динар, клизао је “ка’ низ прљагу”, па је вињак постао врло јефтин.

Мишко Рус ми је убрзо знао име, и кад би имао пара свраћао је и куповао вињак. Како је често на “банак” лежала и понека од мојих књига, почињао би да говори о својим књигама. Нијесам му вјеровао, јер сам, како је већ наведено, имао доста предрасуда, а није ми ни одговарало да се с њим расправљам.

Био је опсједнут идејом спаса човјечанства стварањем механизма који би сам себе снабдијевао енергијом. Стално је помињао свој перпетуум мобиле, и увијек са страхом да ће неко да му украде цртеже те машине. Чак га је и мени, само једном, врло кратко, показао, да би га исто тако брзо завукао у унутрашњи шпаг свог зимског капута. Сањао је о томе. И био је убијеђен да ће успјети.

Мишка Руса није било неко вријеме. Истини за вољу, нијесам ни примјећивао његово одсуство. Једног дана појави се и плачним гласом, молећи ме и скоро на кољенима, затражи флашицу вињака.

“До првога, до првога! До пензије, до пензије!”

Дадох му је, говорећи да не брине за плаћање.

Нијесам сад баш поносан на своју реакцију, али тада нијесам размишљао на овај начин. Послије неколико дана, поново плачући, донесе ми двије књиге.

Овај пут је плакао због својих књига које је неко избацио из његовог стана и које су трунуле напољу.

“Све моје књиге труну, труну…!” објашњаваше ми плачним гласом.

“Ове двије ти поклањам ће бити сигурне код тебе, код тебе. Донијећу још кад се осуше, кад се осуше”.

Никада га више нијесам видио. 

Плашим се да је у оном хаосу крајем прошлог вијека негдје скончао промрзнут, болестан, заборављен и од свакога напуштен. Волио бих кад бих знао да није тако.

Једна од ове двије књиге је и сада код мене, Мелентин “Оклопне битке”, која је штампана 1962. године, што значи да је он купио кад је већ био болестан и за друштво неприлагодљив. Вјерујем да то значи да је он имао одређену врсту интелигенције и разума, али да му је социјална интелигенција била запуштена или неразвијена.

Сјећам се још његове опаске о генералу  Мелентину, за којега је знао да је велики симпатизер Хитлера и уз то додао:”Фашист, фашист, Гудери(ј)ан је био бољи, бољи!” Мишко и ја смо били једни од ријетких који су знали нешто о Мелентину у то вријеме, јер је и мене као и њега инетересовало што никога нормалнога није. 

Једна друга књига ми се, на којој је написао посвету са мојим и његовим именом, “обестрвила”, па ни сам не знам која је то књига била, а нестала је негдје приликом сељења послије мог одступања.

Штета, волио бих да је имам.

*Због недостатка фотографије а захваљујући примједби Дејана Мушуре, постављам овдје слику војника Швјека јер веома подсјећа на Мишка. Ради се о чувеним илустрацијама Јозефа Ладе (Josef Lada).