Закланик за љуцка права
Чудо ме нађе… е да је кога да помогне…
Синоћ, кад смо се врнули дома, нађосмо све
разбачано, развардано и претражено. И једно лупешче ђе, како ми
дрхтећи рече, тражи паре.
Тражи, мислим у
себе, тражи... тражим и ја... али у ову кућу иг, ево шесет година, још не
нађог...
Прво ме поче убјеђиват да је кућа његова, а да смо
ми погријешили.
Бјеше ми га жао.
Што ће греотица, би али не зна…
Шушти ја...
Биг и ја доста тога... али не знам...
Има другијег који знају како, али ја?... убиј ме!
Гледамо се, прежимо се, он препаден, ја изненађен, а обојици тешко.
Он се тресе ка ловнички бизин, а ја размишљам како му је
тешко кад је под наше шљеме наша да тражи паре, ђе иг никад било није.
Ишћерах га и послах кући “и без ране и без мртве
главе”.
Јутрос ми стиже пријава.
Пријавио ме и оптужио за вођење хибридног рата
против њега.
Је ли ко овако нешто доживљавао па да ме сјетује?
Нема коментара:
Постави коментар