Приче у доба короне-Поспилице

Поглед на Спас из времена мог дјетињства на фотографији коју је на сајту "Будваносталгичари” поставила Ива Ђукић Мидоровић.

Понекад сам скоро љубоморан на данашњу дјецу. Колико играчака и колико могућности за игру.

Просто се застидим кад видим Xbox или Playstation.

Да ми је то било имат!

“Спомињао биг се ка Крстиња Мојашева!”.

А ми по цијели дан ђељи какву грану за пиштољ да би нам га увече у “нефаљ” наложили у шпорет.

Највећи дио дјетињства сам провео у насељу Стражница.

Стражница?!

Никад чули? 

Па да објасним.

Микротопоними мог дјетињства:

Превој између Бабина Дола и Бијелога Дола се тада састојао из два дијела. Први, јужнији дио, се називао Поспилице, и простирао се, почевши од потока у Бабин Долу па преко имања и “Кулине” Божа Симова Јовановића и пратећи  садашњи пут и око пута  завршавао прије најоштријег дијела тог превоја гдје је почињала Стражница.

(Ја власништва помињем по сјећању, односно како смо ми то обиљежавали, а не и по катастарским власницима јер у овом случају су власници били и Душко и Мишко Јовановић. А и баба Даринка, тада је још била "жверта").

Уз Спас је тај стјеновити предио излазио изнад куће синова Риста Маркова Мартиновића, одакле је тврди камен полако прелазио у кременицу, и простирао се до скоро средине Спаса, односно до Локве, једине заравни или ливадице која је била на тој висини.

Преко потока је био Бабин До, са пар кућа и то насеље смо звали Кривокапићи јер су у почетку, бар у горњем дијелу, живјеле само породице од три брата Кривокапића. Можда је била и још понека али су Кривокапићи имали “пород” нашег узраста па смо само њих и знали. 

На крају Бабина Дола су се назирали монументални остаци  палате Зановића, који, иако без крова и великим дијелом порушени, одаваху некадашњу величину и палате и породице Зановић. Најпознатији од Зановића, Стјепан Анибал се представљао, између осталог, и као “Господар Бабин Дола”.

Ти велелепни остаци су неславно завршили јеком “градитељске короне” деведесетих година.

Претпостављам да су “Поспилице” добиле то име по камењару и неколико стијена на том  каменитом предјелу. Пошто су спилице деминутив од ријечи спиле (пећине) може се претпоставити да су испод и око тих стијена и камења била природни заклони и склоништа од кише, то јест мање пећине. Иначе ми нијесмо знали имена тих стијена и зато су нам све то били “Крши”. Распознавали смо их по именима типа:”Они на који се теже припет”, “Они глатки крш”, “Они велики” и сличним именима које су били више описи него имена.  Тај дио је био врло неповољан за играње “на лопту” али је био као измишљен за, тада врло популарну игру звану “тан-тан”.

Наравно, игра рата, а што би друго.

Предио Поспилица је био обрастао ситнијим растињем јер је крупније, ако га је икад и било, било посјечено за огријев. Мада, узевши у обзир да је то био изузетно каменити предио, мала је вјероватноћа да је било и височијег растиња. Цио предио је био обрастао мрчелом, жуквом, писковином а била је и  покоја планика (магиња). Такође је било пуно кисјелих дивљих шипака или “шипкова” како смо тада говорили. 

По мањим терасастим ливадицама биле су старе, веома старе маслине. Њих је било свугдје између камења, гдје год је био какви мали “заподић” земљишта. Наравно, гдје је земљиште било плодније, ако је и површина била већа да се могла лакше обрађивати, нијесу биле маслине него вјероватно пшеница или кукуруз……  

Но, то су моја размишљања и нагађања.

Пошто је тај предио био каменит, колико се сјећам прича “при шпорету”, био је и пун змија. Ми смо змије ријетко виђали. Али их је било. И змија и блавора и понеки безопасни гладиш (слепић) од којих смо једнако “штрецали” као и од змија којима су пуно личили.

Најплоднији дио Поспилица, имање Јовановића је било ограђено и заштићено једном скоро вертикалном стијеном са које смо дуго “дреждали ка магарад на сијавицу” на недступне зинзуле и мандарине. Затим грожђе, неранџе...

Спустити се није било тешко, “нанижицом се и … кутовара”, али се било тешко успети, посебно кад је нужда у питању, кад смо морали бјежати. А никада нијесмо знали кад ће Божо да наврати из “Социјалног” гдје је радио. 

А не дај Боже, да се Божо Симов на нас пожали...

На простору Поспилица и Стражнице је било неколико старих, камених, врло квалитетних кућа за становање, које су вјероватно некада служиле као куће за смјештај породица које су обрађивале околно земљиште које је у то вријеме припадало будванским Старограђанима јер других Будвана није ни било. Овај дио у Поспилице и Стражницу је, чини ми се, припадао породици Роза, јер сви који су се шездесетих година ту населили, купили су земљиште од Марије Виловић.

Слушао сам оца како како је говорио да се он и Марија нијесу цјењкали, него је прихватио њен предлог:  један квадратни метар-кило меса, колико кошта код Марка Петрова. Колико се сјећам то је било 500 ондашњих динара, мада, можда и гријешим, јер кад сам то слушао није ме много интересовало.

Сад кад ме интересује нема ни оца, ни Марије а и ја “цотам”.

Двије ливаде су доприносиле нашем разиграном и интересантном дјетињству. Једну, која нам је била ближа у Поспилице, звали  смо једноставно:”Ледина Драговића”, иако није ни било говора о некој површини која би се могла назвати ледином.

То је било земљиште извјесног “Драговића из Титограда”, који је тај “плац” исто купио од Марије Виловић. Никад тога човјека нијесмо видјели нити, ни дан данас, знам ко је то био.

На цијелој страни, између камења било је и десетак степенастих ливадица, почев од куће Јована Томова Иванчевића, па до куће Мартиновића.

Ми, дјеца из окружења користили смо двије ливаде за свакодневне игре. Прва и највећа била је поменута “Ледина Драговића”, а другу изнад ње, звали смо “Горња Ледина”, и колико ми се чини и власник је био неко други. Али, у том периоду нијесмо баш “ломили главу” чије је, ко је, одакле је, кад је доселио...

Питања без којих се сада не може попити ни јутарња кафа.

Горња ледина је била мања, за игру лоптом скроз неподесна и по ивици, поврх међе, “опточена” рововима. Да, да, правим правцатим рововима који су у том времену били зарасли, и у великој мјери, због некоришћења, попуњени земљом. Преко пута ње, поред стазе уз Спас, било је и једно бетонирано подземно скровиште, добро очувано, а које смо ми звали једноставно “Бункер”, и у ком смо запалили прве цигарете.

“А, проз нос ни изишло!” мислим сада али ако ћемо право и излазило је.

Тако нам се чинило да смо одраслији него што смо били. Понекад “Морава”, “Зета”, најчешће најефтинија “Драва”, док смо о “Кенту” могли само да сањамо. 

Уобичајени "Ловћен" који је увијек ишао у комплету са “20 дека каве, ручником и килом фрута”,  за било какво славље, избјегавали смо пошто нам неко исприча да је “јак и да оклапи ка козолац”.

Ако ме сјећање не вара, а не вара, у нашем сусједству су била два права правцата бункера, три склоништа или слични простори, и један противавионски бункер, који се распознавао по великом кружном отвору на, условно речено, крову. Тај се налазио испод гумна а изнад  мурве Мартиновића.

Понекад смо фантазирали да су сви бункери повезани и да испод земље пролазе стотине метара тунела…

Бункери су били прављени од веома чврстог армираног бетона па сам убијеђен да је то грађено “за вријеме Југославије”.

Оне прве.

То је било нешто као спољна или прва одбрана Боке, јер се тај ланац бункера протезао уз Топлиш, Дубовицу, Плôче Учикалско, Крапину, Сребрно Плôче и завршавао на Гомилу у Доњим Поборима. 

Одатле према сјеверу се природа побринула за такав терен да бункери више нијесу ни били “опреше”.

Претпостављам да је некад земљиште у Поспилице било веома плодно јер се налазило на сунчаној страни или присоју Спаса а поред тих до(л)чева који су се протезали скроз уз Спас, текао је и један поток, који је, колико ми се чини, задњи пут негдје око 1913. године, поплавом нанио огромну штету цијелој Будви. 

(Претпостављам да сада корито некадашњег потока служи као “палумента” некој од новијих грађевина).

Што није мање важно, цио тај предио  је био на оку власницима из Старог града, па је теже било лупежима да сијеку воће, краду и уништавају све што нијесу могли однијети.

Зато су постављане страже у другом дијелу који се због тога назвао Стражница.

Но, о томе једном другом приликом.  

Мишко Рус

Пребирајући и преслажући књиге у својој скромној библиотеци, наиђох и на један линк који повезује њемачког генерала Мелентина (Friedrich Wilhelm von Mellenthin) и Михаила Мрдовића.

Михаило Мрдовић?!

Да, у Будви је живио Михаило Мрдовић, познат по надимку Мишко Рус. Понекад би га дјеца звала, ругајући му се и Мишко Пишингер. А и он би, иако у годинама, користио дјечје шале и надимке према особама које је боље познавао.

О њему се и није много знало а мало кога је и интересовало да сазна. Ни данас не знам кад је рођен нити кога је имао. И да ли је икога имао.

Омањи, здепаст, округлог лица, неодређених година, са просједом врло ријетком брадом старом неколико дана, увијек у дугом зимском капуту и качкету. И напола исплаженим језиком.

Није се дружио ни са ким, није залазио нигдје, а увијек га је било на улицама Старог града.

Говорио је крештавим гласом човјека којем је мутација гласа прекинута средином пубертета. И често је понављао ријечи, односно реченице.

Био је неуобичајена појава, па самим тим је и зарадио неколико надимака и описа али се све то сводило на: Мишко луди, швагнути, опичени, и ….. тек понеко “болећивији” описао би га са: болестан.   

Прича која је колала Будвом о њему била је врло штура. Углавном се сводила на то да су му родитељи били веома угледни. Отац судија или предсједник цетињског суда, а мајка Рускиња (вјероватно по њој и оно Рус), по некима врхунска балерина, а по другима учитељица. Наравно увијек уз додатак “врхунска” да би се нагласио његов социјални пад. За Мишка су говорили да је био жељено дијете које је у дјетињству преживјело упалу мозга, остало хендикепирано и без оба родитеља.

Гледајући са ове дистанце, закључујем да је у неким сређенијим друштвима и са друштвено одговорнијим грађанима, Мишко могао да живи достојнијим животом па чак уз  малу помоћ и самостално.

Али…….. “ђао не оре и не копа но гледа како ће чељадету сломит врат”.

Колико знам, о њему су се, као и о доста њих којима је помоћ била потребна, бринуле часне сестре, настањене у кући у Старом граду.  Код њих је, у у мемљивом ћошку који се налазио изнад садашње прехрамбене продавнице на Тргу пјесника, спавао на мадрацима, у соби која је служила за рибање и прање веша, а тамо су му доносиле и  скромне оброке и пресвлаку. И поред социјалне државе и земље најсоцијалнијих становника на земаљском шару, био је препуштен сам себи и њиховој милости.

Нијесам пратио његов живот нити је он мене интересовао, но, ми смо успоставили контакт у продавници бр. 8, некадашњег “Јадрана”, познатој као Рибарница, гдје сам радио.

Можда је и прије био открио алкохол и његово краткотрајно дејство на осјећај напуштености и усамљености, али ја сам тек у то вријеме дознао да је почео да пије и да је пуно пио.

Да је препуно пио. 

Кад је то себи могао приуштити.

Све више и више је бивао запуштен. Све рјеђе и рјеђе је одржавао хигијену.

На крају је постао потпуно запуштен, прљав и ширећи неподношљив задах, од себе одбијао и оне ријетке који су му се хтјели јавити.

И “ђао га научи” да су Рубинови чокањчићи најјефтинији у Рибарници. Разлог томе је био у чињеници што уобичајена клијентела Рибарнице није куповала чокањчиће, те је једна стара залиха тамо стајала годинама. А динар ка’ динар, клизао је “ка’ низ прљагу”, па је вињак постао врло јефтин.

Мишко Рус ми је убрзо знао име, и кад би имао пара свраћао је и куповао вињак. Како је често на “банак” лежала и понека од мојих књига, почињао би да говори о својим књигама. Нијесам му вјеровао, јер сам, како је већ наведено, имао доста предрасуда, а није ми ни одговарало да се с њим расправљам.

Био је опсједнут идејом спаса човјечанства стварањем механизма који би сам себе снабдијевао енергијом. Стално је помињао свој перпетуум мобиле, и увијек са страхом да ће неко да му украде цртеже те машине. Чак га је и мени, само једном, врло кратко, показао, да би га исто тако брзо завукао у унутрашњи шпаг свог зимског капута. Сањао је о томе. И био је убијеђен да ће успјети.

Мишка Руса није било неко вријеме. Истини за вољу, нијесам ни примјећивао његово одсуство. Једног дана појави се и плачним гласом, молећи ме и скоро на кољенима, затражи флашицу вињака.

“До првога, до првога! До пензије, до пензије!”

Дадох му је, говорећи да не брине за плаћање.

Нијесам сад баш поносан на своју реакцију, али тада нијесам размишљао на овај начин. Послије неколико дана, поново плачући, донесе ми двије књиге.

Овај пут је плакао због својих књига које је неко избацио из његовог стана и које су трунуле напољу.

“Све моје књиге труну, труну…!” објашњаваше ми плачним гласом.

“Ове двије ти поклањам ће бити сигурне код тебе, код тебе. Донијећу још кад се осуше, кад се осуше”.

Никада га више нијесам видио. 

Плашим се да је у оном хаосу крајем прошлог вијека негдје скончао промрзнут, болестан, заборављен и од свакога напуштен. Волио бих кад бих знао да није тако.

Једна од ове двије књиге је и сада код мене, Мелентин “Оклопне битке”, која је штампана 1962. године, што значи да је он купио кад је већ био болестан и за друштво неприлагодљив. Вјерујем да то значи да је он имао одређену врсту интелигенције и разума, али да му је социјална интелигенција била запуштена или неразвијена.

Сјећам се још његове опаске о генералу  Мелентину, за којега је знао да је велики симпатизер Хитлера и уз то додао:”Фашист, фашист, Гудери(ј)ан је био бољи, бољи!” Мишко и ја смо били једни од ријетких који су знали нешто о Мелентину у то вријеме, јер је и мене као и њега инетересовало што никога нормалнога није. 

Једна друга књига ми се, на којој је написао посвету са мојим и његовим именом, “обестрвила”, па ни сам не знам која је то књига била, а нестала је негдје приликом сељења послије мог одступања.

Штета, волио бих да је имам.

*Због недостатка фотографије а захваљујући примједби Дејана Мушуре, постављам овдје слику војника Швјека јер веома подсјећа на Мишка. Ради се о чувеним илустрацијама Јозефа Ладе (Josef Lada).

Закланик за љуцка права

Закланик за љуцка права

Чудо ме нађе… е да је кога да помогне…

Синоћ, кад смо се врнули дома, нађосмо све разбачано, развардано и претражено. И једно лупешче ђе, како ми дрхтећи рече, тражи паре.

Тражи, мислим у себе, тражи... тражим и ја... али у ову кућу иг, ево шесет година, још не нађог...

Прво ме поче убјеђиват да је кућа његова, а да смо ми погријешили.

Бјеше ми га жао.

Што ће греотица, би али не зна…

Шушти ја...

Биг и ја доста тога... али не знам...

Има другијег који знају како, али ја?... убиј ме!

Гледамо се, прежимо се, он препаден, ја изненађен, а обојици тешко.

Он се тресе ка ловнички бизин, а ја размишљам како му је тешко кад је под наше шљеме наша да тражи паре, ђе иг никад било није.

Ишћерах га и послах кући “и без ране и без мртве главе”.

Јутрос ми стиже пријава.

Пријавио ме и оптужио за вођење хибридног рата против њега.

Је ли ко овако нешто доживљавао па да ме сјетује?